Autor: Jelena Gatalica

Možda za nekoga planina predstavlja samo gomilu kamenja, preveliki napor, ludost i rizik da bi se stiglo do vrha, ali za mene je mnogo više.

Ne mogu da kažem, nažalost, da imam dugačak staž kada je planinarenje u pitanju, ali ponosna sam što je moj prvi uspon bio na Prokletije. Krenula sam na taj put, ne znajući ni zašto, ni kako. To se ispostavilo kao najbolja odluka ikada. Prokletije su me vratile u život.

Volušnica, Talijanka, Popadija – nemoguce ih je opisati. Ali sećam se da sam sedela na Volusnici i gladala Karanfile preko puta. Delovali su tako mocno i zastrašujuće. Pomislila sam ko je lud da se popne do tamo. Kako se uopste popeti do tamo? Mesec dana kasnije sa Karanfila sam gledala Volušnicu. Sledeceg dana sam  sedela na vrhu Očnjaka sa sve kacigom, pojasom i karabinerima koje do pre 2 minuta nisam ni znala da koristim.

Ne mogu da kažem da je bilo lako – ne zovu bez razloga ove planine proklete. Klackali smo se celu noć u neudobnom kombiju, umorni i pomalo nervozni, ali sve se promenilo kada smo došli u Dolinu Grbaje i ugledali sve što ove planine predstavljaju – krš, divljinu i opasnost.

Izmedju dve posete Prokletijama posetila sma Suvu planinu, Borski Stol i Veliki Krš. Nisam znala da Suvu planinu zovu Alpi na jugu Srbije. Mozda je i bolje sto nije toliko popularna jer zaista ima netaknutu prirodu i neverovatan pogled sa Trema, najviseg vrha.  Nemojte da vas prevari lepo vreme, jer gore duvaju bas hladni vetrovi, a rekli su mi i da gore ima puno divjih konja – nadam se da ću ih videti na proleće kad se vratim.

Na zapadu, u blizini Bora sam se popela na Borski Stol i Veliki Krš, planine živopisnih i tačnih naziva. Put do vrha vodi kroz pašnjake i livade, a sada u jesen boje su bile neverovatne. Na usponu je isto duvao jak vetar, onaj osecaj kad prži sunce i kuvaš se a sa druge strane zaduva tako leden i hladan vetar da ti se kosti smrznu. Ah radosti planinarenja.

Neko me je skoro pitao o čemu razmilšjam kada se penjem. O svemu i svačmu… i ničemu.

Problemi su se smanjili, ili nisu, ali ja sam postala strpljivija, upornija i zahvalna. Teško je pronaci nesto sto te potpuno ispunjava, a kada to pronadjes zeliš još.

Upoznala sma neverovatne ljude, pozitivne, jake i srećne. Ljude kojima ne morate da objašnjavate zašto radite to što radite, i kako se osećate kada se popnete na vrh. Ljude koji su već u poznim godinama a fizički su spremniji od većine mladih koje poznajem. Ljude koji su bili bolesni, izgubili nekoga, kojima je bilo teško, ali su skupili hrabrosti i nastavili da hodaju..i shvatili da mogu mnogo vise od toga.

Ne treba nikome izgovor da bude da ne može da ide sam na planinu ili bilo gde u prirodu.

Ja sam skupila hrabrosti i krenula sama ne znajući nikoga.  Ali ako stvarno krenete biće teško u početku.

U pošetku nosiš gomilu stvari u rancu koje ti ne trebaju, nosiš premalo ili previše vode, nosiš majice koje se previse dugo suše na tebi, zaboraviš naocare ili dodatnu čokoladicu koja ti baš treba u tom trenutku. Imaš ponekad osećaj da su svi fizicki spremniji od tebe,i da svi imaju bolju opremu od tebe,  i da jedini nećes moći da se popneš,,ali samo nastaviš dalje, pažljivo biraš korake i ideš dalje.

Isto kao i u životu… i onda se popneš… i to je to.

Mislim da je jedno od savršenstava kada se popnete na vrh  i znate da nemate više gde da idete ni sta da tražite i imate u sebi taj osecaj potpune ostvarenosti i postignuca. Redak osećaj u životu. Videti tu lepotu svojim ocima, nešto što većina ljudi nikada neće videti.

Zato pravac planina, ili bilo gde, ali nađite mesto koje vas u potpunosti ispunjava.