Јутрос сам одлучио да се мало охладим и запалим на 25. мај, како бих се охладио од спарине које се спсустила.
Како сам успео да промашим фамозну Двојку и 79ку, кренуо сам пешке из лиминалног дела Старог града у коме обитавам и у коме сам обитавао, стицајем околности, од детињства, са ”Старе Палиуле”, ”Копитареве градине”, ”испод Скупштине”, ”око Палмотићеве” (без медицинских импликација) – све у свему дела који је нити Дорћол (упркос инфлацији термина), свакако не Врачар, нити Палилула.
Шетајући се поред цркве Александра Невског, а бивши да је Видовдан, одлучио сам да уђем. Црква, прелепа и унтура пријатно хладна, је била препуна, и паства, врло диверзитетна по свим и критеријумима и врло добро вођена, се спремала за причест. Поклонивши се икони, нисам могао да а не помислим како би ова црква, једина која стоји тачно на ”кругу Двојке” била приказана у виртуелном свету, не само друштвених мрежа, већ и онога што би се звало ”опште место дискурса”. Она би, у том свету, била свакако празна, евентуално са пар представника помодног света који би отезао свој назални ”београдски говор” да се о нечему жали и/ли да прича о својим искуствима у Берлину или Барселони. Ни један други простор у Србији, чак ни помоднији Врачар, ни богатији Дедиње и Сењак (а сада и многи делови Новог Београда) не распирују толико машту и потребу за осудом.
Међутим, на рубу стварног ”круга Двојке” црква је била пуна, прилично младих верника, који су ту били из разних разлога – ради утехе, ради ложења, ради ЛАРПа, ради традиције, или јер су само хтели да се скрију од вруђине у лепој цркви.
После сам отишао до поште на самом крају Душанове да пошаљем телеграм и ту је био стандардни Дорћолски (или да будемо хипер специфични и иритантни – зеречко-јалисјки) микс. Један симпатични лик од тридесетак година је објашњавао да мора да уплати неки глобу јер ће се наћи у затвору ако то не уради, док је малко старији господин у поло мајици љубазно тражио поштине кутије за фин пакет који је слао ко зна где. То је био и стандардни пензионерски ред, који су весело чаврљали и ладили се лепезама. И на базену је био микс истих тих дивних, забавних људи, као и увек на 25ом.
Иако свестан да звучим стереотипно са причом о дорћ(ч)олским опасним (или ипак само тврдим) момцима – омиљеном темом у драгој ми сауни – заиста то је била екипа коју сам тамо виђао – у касним 30им, 40им, који су упорно скакутали у воду упркос упозорењима спасилаца (и недостатку женске публике), као и стандардни микс фине дечице којима ће 25и (или врло сличан, Ташмајдан), лети, бити позорница њихових првих заљубљивања, свађа, раскида, разочарања и узбуђења. Тај пријатни, опуштени микс, на који сам се навикао као још као избеглица са Звезаде, од кад сам се пребацио до своје баке од моје седме године, је оно што је за мене круг Двојке (ма колико га експанзивно дефинисали, па чак и укључујући Вр@чар), упркос представама у мисаоном општем метсу.
То није свет уштогљених, надобудних, досадних и искомплексираних људи који морају да се упињу да буду урбани, не ,то је мало место, али стицајем околности најурбаније на Балкану, пуно људи разних схватања и са различитим породичним историјама, начичканих у еклектичној београдској архитектури стицајем разних, често драматичних историјских околности.
Читајући Дерока, или било ког хроничара овог начичканог, за многе неподношљивог дела Теразијског спруда у протеклих век или јаче, ако постоји једна особина која карактерише моје дугогодишње комшије, то је једна дубока топлина, отвореност и неозбиљност, која је успела да прихвати микс људи са целог Балкана али и шире. Ти људи су скоро па вековима веровали у Београд и Србију и уживали у погледима који су се пружали са спруда ка Северу и ка Западу, погледима који вас, ако је залазак довољно заводљив, а често јесте, могу потаћи да верујете да сте цареви свих земаља до Атлатника или Северног мора, са само великим Панонским небом изнад вас и дивном, топлом београдском касабом иза.
Тај осећај отворености и духа спремног на зезање је оно што је лоше копирано, те изгубљено, у врло дубоко конзервативним и скученим покушајима ”урбаности”, ”напредности”, ”грађанског”, ”порекла” и ”косополитизма” (чешће, космопаланаштва). Уосталом, као што риба не примећује воду, тако их ни људи који су дубоко уроњени у тим (смешним) ”идеалима” не примећују, нити их сматрају нечим посебним и истицања вредним.
Као и набуџени ”боеградски” акценат, карикатурално назалан и са потенцираним Џ и Ч, (традиционално су Београђани у изговору били меки као Војвођани због многих досељеника оданде) ти идеали и епитети, поготово гурани без овом простору својствене мекоће и топлине, су фикција оних који се осећају као рибе на сувом, било рођени овде (бити однекле не значи осећати се прихваћеним!) или било где другде. Они ће вам и срећно приговорити да живите у баблу, да они нису као остатак Србије (дајући најнебулознија објашњења зашто је то добро или лоше) и отписати вац као дебила.
Управо, ако постоји једна мана, или макар трагична особина, мојих дивних суграђана и сапатника на овом малом делу асфалта (или сад, гранита) круга Двојке(+) то је одређена лежерност, која у свету пуном грабежи бива у најбољем случају протумачена као лењост, а у најгорем као лудило. Причуцкање са непознатима у Пошти, на улици, у реду у Алонсу, на базену – за све то нема места сада: то је откривање карата, губљење времена, искакање из шаблона. Међутим баш та лежерност и пасивност су зашто је толико лепо бити овде, и зашто се ово представља као толики пакао.