Pre (sad vec) vise od 10ak godina, napisao sam tekst za “eminentni” časopis Vuk (list OŠ Vuk Karadžić) o prvom prajdu tj krvoprolicu na njemu i uzasnoj reakciji SPC koja j to krvoprolice podrzala. Moj otac je mrmljao (što baš o TOME?), urednica tekst nije objavila (nije bilo primereno) i meni je s jedbe strane bilo zao (tekst nije bio neki ali ono sto se desilo je uzas) a s druge laknulo (povezivati se sa borbom za LGBT prava u tinejdzerskom uzrastu u Srbiji, nije lako, kao što nisam osetio na sopstvenoj koži, ali sam nažalost itekako video na koži drugih). Iako sam uvek stajao u odbranu LGBT populacijr u razgovorima, to je verovatno bio poslednji pokušaj (polu)javnog angažmana.

Jedan dobar film, x pokušaja parade, n bezbednosnih procena i m tv gostovanja kasnije, imamo prajd (pod barikadama) i dobro je što ga imamo. Država (ili nažalost, vladajuća partija, ili još gore, Predsednik vlade +), su pokazali da su voljni da pokažu da će se suprotstaviti nasilju protov LGBT populacije, po bilo koju cenu. I to je, cak i pored mog cinizma, ogromna stvar. I svaka čast.
Ali u našoj euforiji (ili mizetiju, onih drugih nas) jedna stvar: prajd i hiljade onih propalih pre njega, su bezvredni ako nisu korak ka tome da će srpska država i društvo (sa ili bez trenutne vladajuće partije, ili svemogućeg premijera) da brane tudje slobode (seksualne, misljenja i sl.) i da se ljudskost ceni, ma kog optedeljenja bila. Ako se ovo završi samo kao jos jedan poen za Srbiju za (daleko, mitsko) pridruzivanje EU, ili za ovu ili onu organizaciju, ili za “gradjansko društvo” (da stranci ne misle da smo divljaci) prajd je besmislen. Zato se nadam da će uskoro, nabrijani 13ogodnišnjaci širom Srbije moći da pišu tekstove o društvenim pitanjima na koji god (ne-šovinistički) način i da će to biti samo malo više ok. Zapamtimo, to nikad neće biti lako – nema lakog puta da slobode i pravde.