Ono što mi najviše nedostaje kad ne živim u Srbiji (pored porodice, prijatelja i jogurta), je to što ne mogu da krivim Srbiju za sve svoje neuspehe, profesionalne i lične – često to kažem u polu šali, kao predah od gunđanja oko raznih problema, veoma ličnih, u belom svetu, prijateljima koji idalje mogu da slušaju. 

Zapadnjaci, iako često gunđaju, nažalost nemaju srpski (ili Balkanski? Ili postkolonijalni?) senzibilitet za jadikovanje koje se svodi na kopanje po egzistencijalnoj sjebanosti i završava se prihvatanjem svog mučeništva i upiranjem pogleda u nepravedno, hladno, tamno nebo. Oni, posebno oni iritantni, predlažu rešenja, savetuju fokusiranje na male probleme i izbegavanje geo-političko-egizstencijalo-metafizičih diskusija u pronalaženju uzroka mojih muka (npr kažu “dobro, kakve veze ima erozija Srpske intelektualne scene sa tim što ti ne možeš da nađeš dobar stan u Londonu ?”). Oni, nažalost, ne osećaju potrebu da pripadaju konspiraciji sjebanih (od strane vlasti, svetskog sistema, života) već se trude da svoje probelme reše i smisle kako da unaprede svoje geo-politički-metafizički nebitne živote. 

Sve to me je podstaklo da, kad mogu, više poštujem naš senzibilitet, koji kao fino nepce u vinu ili kao dobar nos u parfemu, u naizgled trivijalnom problemu može da razazna note i pod-note dubokih nepravdi. Vrlo često, kod naših, lični problem ima prvu kratku notu onoga što stvarno jeste, pracen finim notama nepravdi iz detinjstva i kasnije čvrstom bazom političkih i istorijskih nepravdi koje je naš (zaista) mučeni narod prošao, i sa gorkim post-ukusom budućih komplikacija i konačne beskorisnosti ikakvih planova da se išta uradi. 

Naš senzibilitet za tragediju, pogotovo razijven kod donekle frustriranih donekle intelektualca, je verovatno razvijen iz činjenice da smo kroz istorijun vrlo malo mogli sami, i da ono što smo mogli i uspeli,  je razarano generacijskim kataklizmama (ratovima, revolucijama, izborima). I on, kao bilo koja nacionalna veština, se prenosti s kolena na koleno (setite se svih tragičnih lektira i veličanja bespotrebnih žrtvi) i služi za sveopšte ujedinjenje. Shvatanje sopstvene nemoći da išta uradimo sa nas spaja – prvo jer svi nalazimo probleme u velikim nemanima koje nas sve frustiraju i zbijamo se da se od njih zaštitimo; drugo, jer nam daje sigurnost kad smo jedni s drugima- kako može da te povredi neko ko ništa ne može može, ili da učini da se osećaš manje vrednim?

Naravno, neki taj senzibilitet odnose na meta nivo i žale se na žaljenje i kunu svoj senzibilitet zbog svih problema koje im je napravio i naš narod, zbog njegove samoopsednutosti i fatalizma. Naravno, ni to ih ne čini ništa boljim. 

Ipak, često pomislim, možda bolje da ponekad, za male stvari budemo manje sofisticirani i ipak ih gledamo porvšno kao ono što naizgled jesu…