Ukoliko već okrećete očima i pitate se zašto je svetu potreban još jedan hipsterski pokret koji hoće da prelije lovu iz vašeg tankog novčanika ka ciljevima egocentričnih Facebook prijatelja koji smatraju da tobože čine dobro svojim postovima, možda je vreme da prestanete da čitate: ostatak teksta će se baviti ličnim razlogozima zašto sam odlučio da radim Movembar već petu godinu zaredom, i zašto smatram da bi bilo bolje da ga više ljudi radi u Srbiji, ili makar bude svesno njegove poruke. Iako bih bio zahvalan za svaki dinar koji odvojite, mislim da je širenje ideje Movembra u Srbiji dosta bitnije od prikupljanja donacija, velikim delom jer je u Srbiji (gde su teletoni za pomoć bolesnoj deci i/li žrtvama katastrofa postali norma) teško odlučiti se kome pre novčano pomoći, ako ste uopšte u mogućnosti.

Ukratko, Movembar se trudi da na šaljiv i prijemčiv način približi probleme muškog zdravlja, tako što učesnici puštaju brkove tokom novembra. Ideja je krenula 2004te u Australiji (gde su brci ređi ukras muškog lica) kad je par prijatelja odlučilo da na taj način skupi novac za borbu protiv kancera prostate i muške depresije.  U proteklih par godina, ideja se munjevito širila, uglavnom anglofonim svetom i Movember Foundation je postala jedan od vodećih izvora finansiranja istraživanja bolesti protiv kojih se bori.

Prvi put sam radio Movembar 2012te, kad sam krenuo da radim u mojoj bivšoj firmi. Ideja mi se prvenstveno činila zabavnom i pružala mi je osećaj zajedništva sa mojim novim kolegama, ali mi je takođe bila bliska srcu. Par ljudi iz mog okruženja je imalo problema sa depresijom i mentalnim poremećajima. Ja sam takođe osećao loše efekte stresa na sopstveno duševno stanje, tokom studija i rada. U zapadnom korporativnom okruženju prepunom brilijantnih i ambicioznih mladih ljudi spremnih da žrtvuju mnogo zarad napredovanja, priča o stresu i ličnim problemima je idalje u velikoj meri tabu. Movembar sam smatrao načinom da se taj tabu donekle ukloni i da muškraci, u korporativnom svetu i šire, mogu da se bave svojim mentalnim zdravljem otvoreno, to jest bez predrasuda i kritika okoline. Uživao sam sve četiri godine koliko sam radio u Movember u Engleskoj: radio sam nešto što je bilo veselo i donekle je doprinoslio nečemu što verujem da je bitno, a i aktivnosti koje smo organizovali (od razgovora, preko aukcija, do trka) su mi osvestile načine na koje mogu da se bavim teškoćama koje mi je stres prouzrokovao. Ukratko, Movember je činio da se osećam bolje.

Otkad sam se vratio u Srbiju primetio sam da ljudi (makar u mojoj okolini) imaju jednu strašnu osobinu: da prihvatamo da se osećamo mentalno i fizički loše i da ne tražimo pomoć, niti se trudimo da poboljšamo sopstevno stanje. Iako sam skeptičan prema zapadnim opsesijama self-helpom i raznim lakim rešenjima za sreću, iznenađen sam u kojoj meri ljudi smatraju da je konstantan mračan odnos prema životu normalan i koliko ga prihvataju. Osećaj beznađa i bezizlaznosti, koji mnogi imaju je najgori: osećaj da će stvari u tvom životu biti loše šta god radio i da su mogućnosti veoma ograničene.

Činjenica je da je situacija (većini ljudi) u Srbiji gora nego u većini Evropskih zemalja na koje se ugledamo i da je gora nego što smo očekivali. Dosta ljudi je pod ogromnim stresom da prežive, a mnogi od nas nose i teške ožiljke od ratova i ostalih nestabilnosti koji su prisutni skoro stalno već 30 godina. Međutim, čak uzimajući situaciju u obzir, koja nam je mnogima ključni krivac, istina je da naši lični problemi nisu vezani za celu Srbiju, već za naše najbliže okruženje i nas same, gde ipak imamo neki manevarski prostor, makar u određivanju odnosa koji imamo prema sopstvenom životu.

Naravno činjeica da su problem lični je ono što ih i čini teškim. Teško ih je objasniti drugima, veoma često nisu vidljivi (šesto jer ih sami krijemo) i teško ih je prihvatiti jer nas nekad i naša najbliža okolina osuđuje (“A što si sad pa ti depresivan, a vidi kako je Žiki, pa je srećan”). Oni takođe dodiruju najdublji deo nas samih: našu svest i percepciju.

Međutim činjenica da su teški ne znači da nisu pobedivi, ili da ih makar možemo donekle kontrolisati i ublažiti njihove efekte. Svaki, pa i najmanji korak koji nas vodi ka kakvom-takvom rešavanju delova naših problema, je korak koji nas ne vodi u dublji problem. Međutim, u najgorim dubinama depresije svaki korak deluje veoma teško. Javna osuda ili još gore, normalizovanje depresivnog stanja ih čini gotovo nemogućim kad nemamo snage gotovo ni za šta.

Stoga se nadam će se više nas baviti sopstvenim mentalnim zdravljem, pa čak iako to zahteva hipsterske selfije sa brkovima. Iako svaka ovakva inicijativa sigurno neće rešiti sve probleme, nadam se da će Movembar i njegov duh zaživeti u Srbiji. Nadam se da nam više neće biti u redu da se ne osećamo u redu, bili muškarci ili žene, mladi ili stari.

Ako želite, možete da donirate ovde.