Uprkos nagradi za najbolji dugometražni film na IDFA, dobrom prijemu na Filmskom Festivalu u Torontu i skoro jednoglasnom obožavanju u anti-nacionalističkom, pro-demokratskom delu srpske javnosti “Druga strana svega” Mile Turajlić, ne uspeva da stvori koherentnu priču, niti da dovoljno istražuje mnoga zanimljiva pitanja koja postavlja, pa na momente deluje kao vema dobro producirana montaža porodičnih videa i arhivskog materijala

Razlog za to je najmanje što je autorka, odlučila da naparvi film o svojoj porodici, sa fokusom na o svoju majku, profesorku Srbijanku Turajlić. Ideja da se napravi film o Srbiji (ili Jugoslaviji, ili Beogradu) kroz analizu priča jedne porodice je sjajna i veoma potrebna, kako bi se shvatilo kako su se svi naši istorijski lomovi prelamali preko leđa ljudi koji ovde žive. Pritom, porodica Mile Turajlić je skoro idealna za takav film, uzveši u obzir njihov (povremeni) politički angažman koji premošćuje ceo burni vek of stvaranja SHS 1918 do danas.

Još jedna dobra okolnost je što je profesorka Turajlić ne samo impresivna ličnost zbog svoje borbe protiv Miloševićevog režima, već i veoma harizmatičan protagonista, koja “krade scenu” bilo da glanca porodičnu srebrninu ili priča o problemima Srbije sa porodicom i gostima. Ona je i ubediljivo najbolji deo filma, jer mu daje u isto vreme i intelektualnu težinu i toplinu. Ta sjajna kombinacija emocija i mudrosti se najbolje vidi u sceni kada diskutuje političko-porodično pitanje koje trenutno najviše pogađa ljude u Srbiji: da li otići i dići ruke ili ostati i boriti se za neku svoju viziju.

Međutim, “Druga strana svega” počinje da liči na idealizovane porodične videe jer njegova autorka ne samo da ne ispituje kritički porodične mitove i stavove Turajlića (koje deli bodar deo tzv. “građanske” ili “Druge” Srbije) – o porodici koja im je oduzela deo stana, o Jugoslaviji i, konačno, stanju demokratije u Srbiji – već ih gotovo parodično prihvata kao aksiome. Izuzev jedne scene, autorka se nikada ne suprotstavlja svetonazoru svoje majke, niti ga ozbiljnije preispituje.

Tendencija prema izuzetnom poštovanju prema porodičnom narativu se najbolje vidi u tematskoj niti posvećenom samom stanu u Birčaninovoj u kojoj Turajlići žive. Njihovi prislini sustanari su predstavljeni samo kao nezahvalni uzurpatori. Ne samo da nema analize konteksta vremena kada su useljeni (velike nestašice stanove pošto je Beograd razoren tokom II Svetskog rata), već im se spočitavaju i komentari o (razumljivim) sukobima sa Turajlićkinim precima. Konačno da bi se dokazala moralna superiornost Turajlića, na kraju im se nalaze kasete sa snimljenim govorima Slobodana MIloševića kao opravdanje zašto je ipak fer tražiti uzurpirani deo stana nazad.

Nevoljnost filma da se bavi pitanjima koja bi mogla porodicu Turjalić da pokažu u realnijem, malo manje crno-belom svetlu, ugrožava i ideju ovoga filma kao dokumenta o političkom angažmanu profesorke Turjalić. Značajna epizoda njenog delovanja, kada je podržala “bele listiće” na ključnim opštim izborima 2012., je vidno izostavljena, iako bi neki tvrdili da je doprinela dolasku na vlast SNS-a, nad čijom se popularnošću i nedemorktskim praksama profesorka sablažnjava u jednoj sceni.

Film ne daje ni dobar pregled istorijskih dešavanja u kojima je profesorka Turajlić učestvovala, boreći se za demokratizaciju Srbije. U jednoj indikativnoj montaži, podrška Miloševiću i ratu je prikazana kao sveopšta, do mere gde se profeskora Turajlić čudi zašto i pored siromaštva ljudi glasaju za SPS, da bi sledeća scena prikazala masovne studentske proteste 1996. i 1997. bez ikakvog objašnjenja kako su te opoziciona mase nastale i za šta su se borile.

Iako Mila Turjalić tvrdi da ovo nije film o “Drugoj Srbiji”, niti film za “Drugu Srbiju” “Druga strana svega” montaža možda i nesvesno vizuelno podžava njen često manihejski narativ, u kojoj neobjašnjivo loša većina, opseda neobjašnjeno dobru manjnu. U svrhu egozticizacije života profesora univerziteta u relativno bogatom beogradskom kvartu, autorka ubacuje snimke “haosa”, od “ludih” građevinaca koji hodaju nezaštićeni po kranu do totalno dekontekstualizovanog snimka protesta 2008. kada je zapaljena Američka amabsada, koji se predstalja kao indikativan prizor života na Savskom Vencu.

Kontrast haosu napolju je civilizovani, melanholični red u stanu Turajlića. Previše čest focus kamere na spasene porodične umetnine i salonski nameštaj Turajlića, će sigurno obradovati kritičare “Druge Srbije”, koji “građanima” redovne spočitavaju ljubav prema diskusijama o politici iz elegantnih fotelja. Kada nema glancanja srebrnina i mesinga, tu je neubedljiva diskusija između majke i ćerke o potrebi da ćerka preuzme porodičnu tradiciju držanja govora, bez ikakve diskusije (ili čak svesti) o privilegovanom položaju koje obe uživaju što celoj diskusiji daje ton “noblesse oblige”.

Naravno teško je pisati ili praviti filmove o sopstvenoj porodici i kritikovati je na platnu, pogotvo kada je već pod čestim napadom nacionalista. Međutim mlaka skoro pa hagiografija sopstvene majke i njenih ideala, jednsotavno nema dovoljnu intelektualnu rigoroznost da bi se shvatila ozbiljno, niti opravdava naslov. Bez stvarne diskusije sa svojim političkim neistomičljenicima, koji sada u Srbiji nisu nužno samo rabidni Miloševićevski nacionalisti ili SNS oportunisti, ovo u velikoj meri postaje “Naša strana svega”.

Žao mi je što Srbijanka Turjalić nije dobila bolji film o svom političkom angažmanu koji bi joj dozvolio da polemiše sa gledaocima umesto da se njene ideje predstavljaju kao ispravne po definiciji. Oni koje interesuju zanimljive sudbine bogatog građanstva u Jugoslaviji u doba nacinonalizacije, će sigurno više uživati u sjajnoj predstavi Tri Zime Tene Štivčić, koja se igra u HNK.