Свако ко бира да своје ограничено време на Земљи проводи пратећи дискусије у традиционалним и друштвеним медијима о култури и политици у Србији и суседству, а поготово на Западу, није могао да избегне пораст у броју, али и жару дискусија о идентитетима – етничким, полним, сексуалним – то јест о ”политикама идентитета” (Identity politics). Плодне за изношење најразличитијих ставова јер сви имамо по нешто да кажемо о томе шта мислимо ”ко смо” (или ”ко су они”…) и скоро увек запаљиве, оне наизглед нуде бескрајан извор забаве, али често делују у исто време изузетно битне али и потпуно одвојене од реалне примене (шта то значи, на пример, осећати се Србином, круг-двојкашем, мушкарцем и какве то везе има са било чим?), док, наравно, не будете, у стварном животу упитани ”Па, добро, шта си ти?” у ситуацијама у којима сте свесни да одговор на то питање може да одреди не само смер тог разговора, већ, понекада, и ваше пословне и друштвене прилике.
У тим тренуцима схватате да је добар део димне машине прича о ”идентитету”, ту да би прикрио главне улоге идентитета у друштвима, чак и нашем ”пост-идентитетском”: алокације ресурса и моћи.
На пример, пре пар дана сам причао са комшијама у Црној Гори, и један од њих је поменуо како му је шанса за посао пропала јер су послодавци схватили да је он био део литија за подршку Српској Православној Цркви. Како је идентитетско питање тамо посебно подгрејано и конфузно, доста мојих разговора са родбином, се неумитно завршавало причама о томе како се ко ”идентификује” и осећа са врло јасним схватањем да то итекако има импликације не само на апстрактну будућност Црне Горе (независност или зависност од Србије или неког трећег) или политике и идеологије у истој, већ и на њихове животе поготово у друштву познатом по дугим и детаљним сећањима о личној и породичној припадности.
Тај врло мерљива страна ове теме ме је подстакла да применим своје цинично и поједностављујуће (тј. економско) схватање света у размишљању о идентитетима.
Наравно то није ништа ново, али је нажалост изгубљено у метафизичким и све само-допаднијим дискусијама: ”идентитети” – било базирани на пореклу, вери или ширим расним категоријама, су од памтивека и широм света били коришћени као средство админстративног и економског управљања. Касте у Индији су (биле) повезане са одређеним занимањима, расни закони у Новом Свету (уведени прво од стране Шпанског царства па онда пренесени у САД) су одређивали ко може да ужива које положаје у администрацији (да би се тек касније развили у псеудо научне расистичке теорије) док је и у Османском царству подела на милете по вери јасно носила економске и административне импликације (више од интерног осећаја да сте ово или оно).
Иако тренутна вера у идеале индивидуализма се чини супротном оваквом погледу на друштво и активно се сви боре против дискриминације на основу идентитета, у пракси, идентитети и даље доносе друштвени, културни и економски капитал. У све чешћим разговорима о привилегијама ових или оних идентитетских група и све већим просторима за све детаљније самодефиниције, привилегија имања држављанства богатих друштава се узима као очигледна и неумитна, док и анти-дискриминацијске мере имају јасне економске ефекте на појединце на основу њихових идентитетских карактеристика. То је поготово занимљиво за посматрати у све компетитивнијем свету елитних професија попут оних академских, где се у САД, која предњачи у промишљањима идентитета, на месечном нивоу настану афере где су се људи лажно представљали као припадници других група да би осигурали одређени културни, друштвени али и економски капитал.
Стога, можда уместо свакако ширег разматрања политика идентитета, треба обратити пажњу и на ”идентитетске економију” , односно на стварне потицаје који постоје (додуше углавном у вишим друштвеним круговима) на основу идентитета. Овај цинични приступ је разумљиво непопуларан – идентитети су нешто што сматрамо најдубљим делом нас самих и који (поготово у случају верског) има и метафизичке импликације, те су ”свети”.
Са друге стране свуда постоје моралну табуи око промене сопственог идентитета – поготово из баналних економских разлога – те је одређена доза убацивања моралних (али и морализаторских ставова) неизбежна.
Наравно, циник-материјалиста у мени би похитао да каже да су такви табуи везани за идентитет и део целе економске улоге идентитета: ако економско-административно релевантни идентитети могу бити лако променљиви они не би могли да буду коришћени у само-администрацији друштва. Међутим, људска природа (која је фасцинантнија и шира, али коју мање познајем него циничне принципе политичке економије) вероватно ипак захтева одређену постојаност идентитета – било у само-схватању, било у друштвеним интеракцијама.
Међутим, ипак мислим да ”идентитетска економија” може да објасни одређени део флуидности идентитета, јер људи доста реагују на економске потицаје у само-идентификацији, као што историја – на пример промене вера и етничких идентитета код појединаца током и после Османског царства али и током Југославија и њихових распада – итекако показује. Са друге стране, као што сам напоменуо раније, идентитети се итекако подстичу економским и друштвеним политикама и користе у вођењу друштва.
Идентитетска економија је посебно изражена у делу друштва који је не само најобученији да препозна друштвене потицаје већ и да случају дефинише и норматизује идентитете, то јест високо образованим и релативно ситуираним, поготово уколико су им приходи више овисни од друштвеног положаја и уколико су релативно замењиви (на пример, економисти али и племство), него од личне продуктивне активности (на пример, врхунске занатлије и инжењери). Тај слој, који има кључну улогу у директној али и индиректној (тј. културној) администрацији друштва, је дошао и под лупу у истраживањима Питера Турчина (о ”препроизводњи елита”) али и сјајнога Кристофера Леша (нјавише у ”Револту елита”), поготово у условима друштвених криза. Наравно, из те визуре није чудно да су делови аристократије углавном ти који су најрадије акултурирају (нпр. током Османских времена, али и за време Реформације у Европу) у нове доминантне (релевантне) идентитете и да их користе да би ојачали или задржали своје позиције, те уопште омогућили да њихови потомци имају неке бенефиције и заштите. Поред приче са младим амбициозним људима који се баве политиком и културом, као доказ да овај ниво промишљања итекако постоји, саветује и читање ”Гепарда”, Томаза ди Лампедузе, који савршено представља како изгледа живот елите у периодима великих промена.
Суштински, у мирнодопским условима, идентитетска економија је најизраженија за амбициозне гимназијалке и гимназијалце одликаше: исказивање ког аспекта мога идентитета би ми најбоље осигурало високо место у друштву и добре приходе?
Конкретно, у случају Црне Горе, који је сада под посебном лупом и предмет безбројних, често непријатних дискусија, јасно је зашто, (и поред других битних политичких, идеолошких, историјских и емотивних разлога), том за администрацију и економију кључном делу популације одговара постојање посебног интегрално Црногорског идентитета који им омогућава преференцијални положај на локалном тржишту (најконкретније кроз врло рестриктиван закон о држављанству) већ и постојање већег броја доступнијих престижнијих позиција (независна држава, ма које величине, ипак мора да има министре, дипломате и слично), поготово јер флуидност идентитета и тренутна ситуација омогућава да се такмиче и на другим тржиштима као локални.
Са друге стране, тренутно представницима признатих мањина у Црној Гори, одговара да подржавају интегрални идентитет у мери у којој то спречава стварање других мањина са којима би морали да се такмиче за позиције, али не у мери у којој би интегрални идентитет еродирао разлог постојања позиција за мањине.
Идеје о јачању веза са Србијом и брисању посебности сопственог идентитета (који се базира на различитом историјском искуству од Србије, колико и на специфичној природи доста интимније повезаног црногорског друштва), – у кратком року где се други параметри не мењају – би само смањио прилике за локалне елите, које би биле изложене доста већој конкуренцији, поготово ако се узме да би то било за потенцијално мање места.
Идентитетска економија је исто присутна у дискусијама о централизацији Босне и Херцеговине, које су разумљиво доста горљивије, узевши у обзир да је тренутна ситуација последица тешко осигураног мира посла бруталног рата. Укидањем тренутног система, укинуле би се многе елитне позиције резервисане по идентитетском кључу за три конститутивна народа, те младе елите у два мање бројна народа немају потицај да се залажу за тако нешто, што ојачава идентитетска обележја и повезују са ”земљама-матицама” (иако имају специфично историјско и културно искуство у односу на њих и могли би да развијају регионални идентитет).
Ова два примера су наведена само јер су у фокусу о дискусијама о ”српском идентитету”, мада овакве калкулације постоје не само са етничким већ и свим другим административно-реевантним идентитетима, чији се број у последњих пар година доста увећао…
Као што у свом раду примећује Питер Турчин, интер-елитна конкуренција се повећава када због економских криза елитне позиције постану све ређе, што се да видети не само на локалним примерима, већ и шире као на пример на Западу, те је коришћење идентитета у сврху остваривања или задржавања елитних привилегија све чешће.
Уосталом, није ни чудо да су се етничке тензије и политичко исказивање идентитета посебно манифестовали у СФРЈ током кризе 80-их, када је било неопходно ”ухљебти” све већу популацију младе образоване класе разних нација.
Са друге стране, идентитетска економија, вероватно има и неку улогу у популарности интеграције у наднационалне савезе код младих припадника елита, јер они често доносе и повећавање прилика за амбициозне представнике нових, релативно малих земаља, али, и наравно неку дозу заштите за те земље-идентитете (мада, наравно, не бесплатне – економија је свуда!). Тако да идентитети не могу имати и уједињујућу улогу, ако постоји свест да удруженост може да произведе бољу ситуацију за све (примери међуграничне сарадње криминалаца током ратова, али и добротвора су добар пример).
За крај, хтео бих да поновим да моја намера није била да улазим у валидност нечијег идентитета (моуће је да се у нешто дубоко и стварно верује и да то има одређене опортуне аспекте), а поготово не валидност одређених идентитета, већ да само мало променим угао гледања на ова комплексна питања веома (сигурно претерано) редуктивним приступом, који може да објасни донекле зашто људи, а поготово млади амбициозни људи, у стварном свету постављају питање ”А добро, шта си ти онда”, иако већ деценијама све што радимо је да се трудимо да верујемо да су битне индивидуе а не идентитети…