Leži u svom malom stanu na Dorćolu, iznad nečega što su još davno zaboravili da je bio Supermarket, odnosno, Alonso, i čeka 2073. Odnosno čeka smrt. Ovi klinci u kraju se ne lože više na prave vrednosti: samo neka crkva, neka glupa muzika, neka sranja. “Kad smo mi bili u njihom godinama tada se živelo: koncerti u ‘demiji, vutra, gudre uopšte”. 

Dosta ih je overilo, ali mi koji nismo smo gradili neki bolji Beograd tih par godina, ranih dvehiljaditih. Sad nikoga to ni ne interesuje. Kao ni Alonso, ni Supermarket, niko se ne seća ni Tjuba.   

Danas se osećao kao da je na granici. Vidi tog graničara i taj miris slobode. Miris Njujorka 1997. kada je uspeo da malo skupi kinte posle protesta i zapali. Malo šankeriše. Zaboravio je i što se vratio.  

Setio se i svoje knjige “Poslednji ekser” u kojoj je opisao svoja iskustva sa beogradske parti scene 90ih i ponovio svoju tezu kako je kultura u Beogradu mrtva do 2003 (tada je napunio 30). To nije imalo odjeka, van njegovog malog kruga. Samo je nastaivo da pšsta muziku za mlade, koji su bivali sve mlađi dok je on polako ulazio u pedesete, pa šezdesete. Sa sedamdeset je ipak prestao. Ljudi više nisu razumeli KKN, a tada su mu baš ponovo postali dragi. Bio je uvek gradska faca, advertajzer. 

I na kraju se setio kada je hteo da uđe u Berghain kada je već bio u četrdesetim. Čekao je u redu par sati, smrzavao se, i na samom ulazu, hladni ali vrlo kul izbacivač je pokazao rukom da može da se uđe. 

Ali ipak ne njemu, već nekim džiberima – da džiberima koji su imali kintu,  jer su znali kjude , jer su bili odatle a ne iz Beograda, dobro, malog grada (zaboravio mu je i ime, on je Beograđanin odavno) u nekoj tamo odvratnoj Srbiji. Njega je samo vratio. Nije da ni konstatovao. Ovoga puta međutim, oseća da će ući. 

Ali ipak ne. Prtisak mu je pao na normalne vrednosti. Neka elektronika koja ide sa Alexe (dobro, Alexa ni Amazon odavno ne postoje, ali ko će pamtiti kako se sad to zove), se lepo usinkovala sa pištanjem mašina na kojima je. One ga održavaju u ovom poluživotu. 

“Moj ceo život u Srbiji je bio poluživot”, rekao bi ponekada nekim klincima iz kraja koji bi ga pitali kako je. Mali retardi bi mu pridržali vrata ali bi ga samo iskeženo slušali kao da je matora budala, kao što je on slušao matore budale. 

Treba da dođu da ga snime neki influenseri za podkast, da ponovo priča o tome kako je dogurao do stote. Ali neće razumeti ništa. Poluživot u Beogradu se nastavlja. “Možda se ipak da se preselim u Berlin, sada? Ili Njujork, ili Barsu?” Smeje se. Zagrcnuo se. I odjednom, oseti dodir one lepe crvenokose Nemice (valjda?) kojoj je gledao u lateks suknju cele večei ispred Berghaina, i odjednom sada je ipak ušao. Bilo je toplo. I vrlo bučno. Bio je raj.