Učestali izbori na kojima ne učestvujem sve više jačaju moju veru u vrednost neizabrane večne, ali sposobne vlasti koja bi mogla da na dugi rok sprovodi dugoročna i kreativna rešenja, a kojom bih rukovodio ja. Šalu na stranu, evo par ideja vezanih za neke problemčiće u Beogradu, pa ako me se neko seti…  

Muzeji i Sajam

Što se tiče pitanja muzeja i Sajma rešenje je sledeće: Muzej Istorije Srbije dobija novu-staru Korunovićevu poštu, obnovljenu po njihovoj meri. Narodni muzej dobija Staru železničku stanicu kao prostor za velike privremene izložbe. Dunav stanica bi mogla da bude železnički muzej. Na mestu potencijalnog Prirodnjačkog muzeja na Ušću bi mogla da se izgradi velika galerija Muzeja savremene umetnosti kako bi trenutna, stara, zgrada mogla da ima svoju vrednu stalnu postavku.

Hale 2 i 3 na sadašnjem Sajmu ostaju zbog njihove vrede arhitekture, i postaju Prirodnjački muzej, odnosno muzej Primenjene umetnosti (dizajna i arhitekture), Hala 1 (p)ostaje multifunkiconalna hala koja može da primi koncerte, izložbe i manje sajmove (npr. kondenzovanije sajmove knjiga, nameštaja, turizma i nameštaja). Ostali delovi Sajma (izuzev monumentalnog ulaza i platforme koja spaja hale), mogu da se „razvijaju“, ali tako da između zaštićenog dela Sajma (Hala 1-3) i Save mogu da se grade manji, niži uglavnom komercijalni objekti tako da se zadrži veza sa rekom.

Za kraj treba napomenuti: problem sa muzejima u Beogradu nisu (samo) prostor, niti resursi već i ideje/inicijativa, ali to je druga i duga priča.

Liftovima u 22. vek
Savladavanje beogradskih brda ume da bude naporno, a narod treba lišiti svakog napora, pogotovo ako je moguće na lep način.

Uz izgradnju tunela kroz Terazijski breg, treba napraviti dva panoramska lifta, kojima bi se Gavrila Principa povezala sa Kraljice Natalije. Liftove treba praviti i na Kosančićevom vencu kada bude krenula izgradnja Gradske galerije, kao što treba dodati i lift na drugoj strani Brankovog mosta, koji bi mogli da koriste i pešaci. Brisel i Lisabon imaju divne primere, pa što ne bismo i mi.

Linijski park

Činjenica da je na „Linijskom parku“ završe samo jedan deo (a čak ni on nije skroz) za ovih par godina pokazuje da je projekat predizajniran.  Umesto fantazija arhitekata (pogotovo mladih), ključni deo parka, tj. onaj između dva podvožnjaka (u Tadeuša Košćučkog i Dubrovačkoj). Taj deo treba „spontano“ razviti po uzoru na šetalište uz Limat u Cirihu, tj. od njega napraviti zabavan prostor gde Dorćolci mogu da se odmaraju rekreiraju, ali možda i da uče zanate (uz Limat postoji i mala metalurška radionica u okviru centra za mlade), a ne pokušavati da se pravi Njujorški Hajlajn. Jednostavno treba nasuti teren, instalirati par igrališta, i poligone za vežbanje. U idealnom slučaju, bi skroz od Nebojšine kule do Dunav stanice entuzijasti iskoristili prostor da naprave lepu trim-stazu/OCR poligon i napravili par l kioska sa klopom i pićem. Prostor prvo treba oživeti i osigurati, pa onda ubacivati ambiciozna rešenja za koja očigledno nema love, ideja i sposobnosti..

Železničke zgrade

Uklanjanjem šina na trasi oko Kalemegdana, kao i na Topčideru oslobodili su se prostori divnih starih stanica. Dunav stanica je predložena za Muzej železnice što ima smisla (jedan vagon kod nje je već sedište jednog amaterskog udruženja). Prelepa dvorska stanica u Topčideru bi trebalo da postane galerija/kafe (ako npr. Forum Paracelzus u St Moricu). Sa druge strane, useljena stanica na Donjem gradu, ako se bude praznila, bi mogla da bude Zavičajni muzej Dorćola ili nešto poput pomenutog centra za mlade uz Limat u Cirihu.