Pornografija hejta

Poslednjih par meseci sam primetio da sam razvio prilično sramnu i zabrinjavajuću internet-naviku. Iako već 18 godina moj “History” je veoma daleko od čistog, moj nova aktivnost, u kojoj uživam skoro svakog jutra i večeri, me posobno postiđuje i frustrira. Nažalost, ovde ne pričam o nekom sočnom fetišu, već o satima glupo provedenim češljajući Tviter, tražeći stvari koje će da me razuljute, tvitove koje će u meni raspiriti žar nerviranja i prezira zbog gluposti, ograničenosti ili bezidejnosti.

Nažalost, prilikom uživanja u mom novom “hobiju”, shvatio sam da svuda, mada pogotovo u Srbiji, postoje mnogi slični hejt-manijaci. Mi zajedno uživamo u traženju mana, svaljivanju krivice i krčkanju u ogorčenosti. Naravno, naše navike, kao i one od ekstremnih fetišista i seksulanih manijaka, se ne završavaju u privatosti naše sobe.

Na prijatnom piću kod prijateljice, posle njenog venčanja, shvatio sam da mi je teško da ne pričam o stvarima koje me nerviraju. Iako sam se jako suzdržavao, bilo me je sramota da shvatim da u grupi od više od troje ljudi, ma koliko interesantnih i ma koliko nam bilo prijatno, ne mogu a da se ne upustim u neki hejt, na isti način na koji manijak ne može da se ne suzdrži da se ne pipka ili skida. Ma koliko da je moje sagovornike i mene moja prijateljica prostreljivala pogledom, nismo mogli da se suzdržimo a da ne pominjemo Miroljuba Petrovića (aka “pod mač bato”), ili jarbol na Ušću ili bilo koju od mnogih kretenskih vesti u proteklih par meseci, od kojih nas ama baš nijedna direktno ne dotiče.

Ma koliko da moji hejt-manijaci i ja tražimo opravdanje za naše ponašanje istina je da zapravo imamo samo jednu veoma ružnu opsesiju. Tešimo se da smo bolji od drugih (iskreno, svakako gorih) mrzitelja koji svoj hejt usmreavaju prema manjinama, ženama ili svemu što je strano, međutim mehanizam je sličan.

Ma koliko se vadili da se bavimo (iskreno, zaista potrebnom) pametnom kritikom ovog relativno nesređenog društva, istina je da zapravo većinu vremena samozadovljno prolazimo stara opšta mesta sa pola mozga, bez puno novih uvida i sa još manje izgleda i volje da nešto promenimo, umesto da, ne daj Bože, pričamo o stvarima koje volimo ili samo uživamo u zajedništvu u tih par retkih trenutaka kad možemo.

Mi, hejt-manijaci, pod izgovorom intelektualizma, punimo svoju glavu loše napisanim click-baitom o bednim porodicama, razlozima zašto je Srbija NAJGORA! (uvek caps lock, uvek uzvičnik), i prežvakanim kukumaukanjima. Odstupanje od našeg fetiša gledamo ili kao oportunizam ili kao glupost, i one koji zađu u naše hejt-kružoke sa nečim pozitivnim zaspemo dobrom količinom spremnih fraza da ih ućutkamo.

“Ako ti je ovo dobro… onda ništa” i “Lako je tebi”, razbiju prve odbrane, a onda je već lako. Prećutkujemo činjenicu da je negacija od “Sve je loše” – “Možda je ponešto dobro”, a ne “Sve je super” i bacamo se, puni neopravdanog osećaja pravičnosti, u napad optužujući ih da nisu sposobni da vide ili da ne žele da vide sve loše.

Iako deo naše razočaranosti proizilazi iz sposobnosti da shvatimo problem, veći deo dolazi od potrebe da opravdamo svoje nedostatke. Dok ksenofobi, homofobi, mizoginisti, ultranacionalisti i sl. dirketno glupo preziru ljude koji koji im ništa nisu skrivili da bi se oprali od odgovornosti za lične slabosti i nesposobnosti, mi malo pametnije preziremo “sistem”, ili Srbiju, ili svetsku nepravdu, ili “idiote” čak, (tj. pogotovo), i kada ne utiču na nas. Da li nas baš sve tangira? Da li bismo mi zaista mogli bolje? Da li baš sve razumemo? Da li zaista postoji mesto na svetu gde je sve super? Da li je ikada sve bilo dobro?

Ne.

Ali opet hejtujemo, jer to nije bitno i sve razumne razloge da prestanemo brzo potisnemo. Treba nam taj “high” koji hejt daje. Da imamo nešto da krivimo, a da se ne suočimo sa prirodnom haotičnošću sveta. Da se osetimo da nam je bolje nego drugima, a da ne shvatimo to kao sebičluk. Da se osetimo pametnijim, jer su drugi glupi. Da se osetimo vrednijim nego što u dubini verujemo da jesmo. Da se osetimo manje nesnadjenim.

Naravno, hejt-manijaka ima svugde i svuda sam dobio dozu, ali u Srbiji (da ja sebi dozvolim prepuštanje nama omiljenom osećaju posebnosti) je pornografija hejta norma, u velikom delu zbog našeg, često sebičnog, fokusa na to da smo samo žrtve i da je sve – sve! – van naših sposobnosti. Uspeti, ići na letovanje, voleti, imati lep dan je u velikim delovima naše zemlje zabranjeno jer nama hejt-manijacima kvari zabavu. Mi znamo da niko ko je pametan i dobar ne dobija ništa dobro, samo se loši ljudi nose za stvarnošću I uspevaju. I naravno, mantra:

Sve je sranje. Mi zalužujemo dosta bolje. Vasiona nas je prevarila, a pogotovo ova zemlja.

I kako da prestanem da budem hejt-manijak?

Probao sam da pitam svoju ekipu, mada su mnogi ishejtovali sve ideje.

Da se bavim spotom? To je beg od sebe, a i možeš da se povrediš. Da krenem nešto da radim? U čemu je poenta… bićeš loš a i ovde nigde nema love. Da odem? Biće ti sranje. Da ostanem? Ovde je najgore.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s