Najgadnija pojava u medijima, odnosno širem propagandnom kompleksu, koji sve više uključuje i akademske institucije ali i „civile“ po društvenim medijima, je sada normalizovana praksa uklapanja izolovanih, ali duboko tragičnih i strašnih slučajeva u modle koje pogoduju interesima koje služe.
Kada god se desi neka tragedija, poput masakra na Cetinju ili davljenja Matrija Periša, često imamo samo par sati da je iskusimo kao manifestaciju okrutne i teško shvatljive prirode ljudskog života, dok se propagandni kompleksi, lešinarskom brutalnošću, ne usmere da iz situacije (i svih prisutnih) ne iskopaju i najmanju za njih korisnu činjenicu.
U satima posle ovog poslednjeg, užasnog, događaja, već predvidivo je pažnja lešinara bila usmerena na to gde zločinac (motivisan svojim ličnim problemima i poremećajima) i čovek koji je njegov pir zaustavio (motivisan željom da zaštiti druge i sebe) padaju u društveno-političko-identitetskoj podeli u tim temama rascepanom Cetinju, i kako se to može iskoristiti da se ove ili one strane ojačaju. Bivši da za sada izgleda da su i zločinac i heroj politički bili u istom „kalupu“, lešinarenje je krenulo da poprima manje propagandističku formu, te se energija kolektivnog šoka i tugovanja usmerava na maglovitije (ali jednako korisne) pojmove poput „društvenih podela“ i sličnih fenomena koji svojim sve svojim pretenzijama na naučnosti, analitičnost i širu relevantnost, samo maskiraju činjenicu da je ova konkretna, užasna tragedija, nažalost samo konkretna ali nikako manje užasna tragedija.
Nažalost, u dobu kada verujemo u objašnjivost i razumljivost svega, uz pomoć „eksperata“, „analitičara“ i „komentatora“, a pogotovo u dobu velikih političkih podela tokom kojih su „ekspert“, „analitičari“ i „komentatori“ imaju vrlo jasne poticaje da usmereno misle i objašnjavaju, pojedinačne tragedije ne smeju da postoje već moraju biti upregnute u svrhe ideologija, karijera i, najbanalnije, profita kroz svojevrsno zabavljanje publike.
Vera u svet u kome je sve objašnjivo i razumljivo možda nas umiruje jer nas uverava da možemo da u smanjimo rizik i sprečimo buduće tragedije (ok, ako ne sada, onda konačno, u budućnosti, kad malo uznapredujemo, ukoliko nas ne sprži globalno zagrevanje), ali nas ona i tera da, suočeni sa tragedijom, pohrlimo ka nekom objašnjenju koje nam je razumljivo, odnosno da mislimo (pa onda i živimo) usmereno.
Propagandni kompleksi su tu da nam pomognu da nađemo razumljiva objašnjenja, i da budemo sigurni ukoliko pratimo modle koje nam nudi.
U ekstremnim slučajevima, kao u Nemačkoj 1930ih (ali naravno, ne samo tamo), propagandni kompleksi su se bavili celim životima: od toga ko je neprijatelj do toga kakve mačke treba da želimo za ljubimce.
U (možda izmišljenoj, ali ilustrativnoj) anegdoti koju često pominje Kurtis Jarvin, američki društveni kritičar, jedan nemački Jevrejin koji je voleo mačke je bio pretplaćen na nemački časopis o mačkama. Tokom prvih godina Nacističke vlasti, časopis se bavio mačkama na standardan, gotovo naučni način, pišući neutralne tekstove o raznim razama mačaka. Međutim, kako je nacional-socijalizam u Nemačkoj jačao, njihov verni čitalac je krenuo da primećuje kako je njegov časopis krenuo da se sve više bavi „Nemačkom mačkom“ (german rex), da bi na kraju otvoreno krenuo da rasi „Nemačke mačke“ pripisuje sve odlike Volk-a, odnosno rasnu superiornost te da ostale rase i teme isključivo obražuje iz perspektive Nemačke mačke. Jarvin je taj fenomen povezao sa konceptom „Totalne države“ Karla Šmita, odnosno društva koje celo svoje postojanje usmerava ka jednom cilju.
Iako su borbe oko rasa mačaka i dalje aktuelne, ipak ne živimo još u „totalnim državama“, ali način na koji propagandni kompleksi svaku temu uspevaju da eksploatišu za svoje ciljeve, i činjenicu da ne nalaze na dovoljnu osudu, me plaši. Naravno, eksploatacija ličnih tragedija je samo najočigledniji način na koji se pseudo-objašnjenja koriste: od povlačenja bogzna kako jasnih i naučnih linija između pesnika i događaja koji su se desili vekovima posle njihovih smrti do sada već uobičajene i sve popularnije prakse da za lične probleme (i izbore) krivimo prazne i maglovite koncepte poput „(ubaci zemlju) društva“/“kapitalizma“/“komunizma“.
Možda je glavna odlika inteligencije mogućnost da se primete zakonitosti koje nisu svima očigledne, ali mi se sve više čini da mudrost leži u odbacivanju zavodljivih objašnjenja i, konačno, prihvatanju da su neke stvari samo tragične, odnosno neshvatljive i nerazumne.