Lust for lustracija

Pre par meseci sam bio deo grupe sa pametnijim, finijim i pristojnim ljudima od mene, i jedan od naših zadataka je bio da zamilsimo idelanu budućnost Srbije, u kojoj je ona oslobođena bilo kakvih stega, što unutrašnjih, što spoljašnjih.

U tom, nažalost ne preterano izglednom, scenariju vrlo nalik na onaj opevan u Lenonovom Imagine, je bilo sve moguće: svetske sile su se dogovorile da puste nas jadne male zemljice da se razvijamo, svi smo se dogovorili da sarađujemo po pitanju životne sredine i dozvolimo svima da žive gde i kako hoće.

“A lustracija?”, zapitao se deo grupe.

“Ali sve je ok u ovomm scenariju, nema potrebe nikome zabranjivati ništa, a i svesni smo da takve mere umeju da budu zloupotrebljene… uostalom, kako biste na fer način utvrdili šta je toliko veliki preršaj da zahteva ostrahizam iz političkog života”, uzvratio je drugi (kome sam i sam pripadao).

“Ali oni moraju da plate za sve? To je jedini način da sve bude fer…”

Diskusija se nastavila i nimalo idilično upalila, da bismo se posle deset minuta razmene argumenata oko toga šta je moralno, šta je moguće, šta je fer i šta je razumno, dogovorili da se nismo dogovorili, i nastavili da debatujemo da li bi u našoj idiličnoj Srbiji insistirali da sva poljoprivreda bude organska ili ne…

A lustracija?

Ovaj pojam je toliko postao deo domaće (i šire “domaće”) političke mašte da je svakako nepotrebno pričati o njegovoj definiciji, iako je, kao i slični pojmovi poput fašizma ili vladavine prava, poprimio magično svojstvo da zanači šta god neko želi da tačno znači i da je ulaženje u definicije i tačno kako bi se to operativno sprovelo postalo izlišno. U svakom slučaju on, za sve, znači da se zabrani “lošima” da se bave politikom (a negde i šire – kulturom, javnim poslovima, bilo kakvim poslovima) i da se tako zaštite dobri to jest idila.

Posebnu popularnost doživljava pred svake izbore ili bilo kakve pokušaje promene vlasti: od “izbacivanja bande Crvene” 90ih, preko, naravno peto-oktobarskih proemna, do “izbacivanja DOSmanlija””, samo da bi politička realnost prevagnula i 90% ozbiljnih struktura moćoi ostalo nepromenjeno, što daje svima alibi da tvrde da nijedna vlast nije bila baš njihova, i da su se oni zaista pitali sve bi bilo drugačije.

Međutim u proteklih par godina, lustracija se pojavljuje i na našem nikad dosegnutom sekularnom raju “Zapadu” ali pod marketniški dosta bolje osmišljenim, manje pretencioznim imenom “cancel culture” (ovde rogobatno prevedenom kao “kultura poništavanja”). Zapadna verzija lustracije je, neki bi rekli u skladu sa njihvim kulturnim obrascima, za razliku od Srbije, krenula odozo na gore. Prvo su, 90ih i 2000ih, uglavnom po univerzitetuima postojali pritisci aktivista za rasnu i rodnu ravnopravnost (ali na primer aktivista za prava Palestinaca ili podržavalaca Izraela) da se “oduzme platforma” opasnim ljudima (tj. njihovim idejama i govoru mržnje), da bi se onda slične politike prenela na kretaivne industije (od #MeToo pokreta u filmskoj industriji do ratova oko Young Adult izdanja), prosvetu (izbacivanje profesora bog probelamtičnih stavova), pa na medije (uklanjanem sadržaja poput InfoWarsa) pa sve do politike, kuliminirajući ukidanjem tviter naloga Donaldu Trampu dok je još bio predsednik SAD.

Za razliku od naše, nikad precizno definisane lutstracije, Zapadna je bila uglavnom bez podrške ikakvih instanci pravosudnog sistema, te je bila anarhičnija, iako uglavnom usmerena protiv samo jedne, konzervativne, desne, strane u kulturnom ratu.

Međutim, kako su sudstvo i pravosuđe česta meta u našim snovima o lustraciji, a kako mnogi pominju i vijanje po ulicama i slično, u praksi verujem da bi i naša verzija bila dosta slobodoručna, makar u početku.

Kako, u našem, na permanentnu revoluciju naviknutom i za moralizam uvek spremnom, političkom diskursu biti protiv revolucije i sentimentalno-morlaističkih rešenja neumitno znači da ćeš biti svrstan u sve nazadne (oprasivne, fašistične, itd.) strane, niko se da sam svestan, nije ozbiljno pozabavio fenomenom žudnje za lustracijom i zašto je toliko popularan, osim ako, naravno, eksplicitno ne brani trenutne moćnike i ove koji su za lustracijju naziva nekim od ne preterano lepih reči – od bandita do plaćenika.

Kao što to često biva u našon društvenoj analizi i intelektualnim krugovima, mi tek krećemo da promišljamo domaće društvene trendove kada ih zapad promilja, te je moje shvatanje lustracije, tj njene popularnost kod nas dosta vođeno sada popularnim novim misliocima iz društvenih nauka, Peterom Turčinom i Malkolmom Kjejuneom, koji se dosta bave trenutnom borbom između ondnosno to u okviru elita. Kjejune, inspirisan Turčinovom teorijom o cikličnosti društvene stabilnosti ali i svojim angađmanom u stvarnoj politici od levice do populizma, vidi zapadne pokušaje lustracije kao borbu u okviru obrazovane više srednje klase za smanjujuće resurse i potrebu da se pristup resursima i političkoj moći ograniči novim kulturnim normama.

Taj pristup, koji pominjem i u svojim drugim tekstovima, je posebno zanimljiv i primenjiv bivši da su sanjarenja o lustraciji uglavnom omiljena među sličnom klasom u Srbiji i ljudima poput onih u čijoj sam grupi bio.

Pristup elitnim poslovima u Srbiji (oduvek) je zasnovan više na tribalnoj pripadnosti nego na sposobnosti – bilo bukvalom pripadanju određenim porodicama (posebno izrađeno na univerzitetima i kulturi) ili u smilsu pripadnosti političkom plemenu (najočuiglednije u privredi i administraciji). Takav sistem, uz ogromnu inflaciju broja (a svakako ne kvalireta) fakultetski obrazovnih (od privatnih fakulteta do lakšeg pristupa obrazovanju u inostranstvu) ali, još bitnije, smanjenje prestižnih položaja što u administraciji, što u privredi – jasno stvara frustraciju među mladima koji po obrazovanju (iako ne nužno i sposobnostima) i društvenom statusu smatraju da im pripadaju elitni poslovi. Sa druge strane, najbolja šansa za pristup elitnim poslovima, ulazak u EU i pristup njenoj birokratiji kao i slobodnom tržištu rada, su daleko (i sve dalje) te je frustracija među ambicioznim “aspirantima na elitne pozicije” dosta jak motiv za bavljenje političkom.

Iako se najveća “lustracija” u Srbiji desila 1945. (mada primetimo da je od uprave Ustavobranitelja, pa preko svrgavanja Obrenovića ona česta pojava u zemlji) ona je ponovo postala tek akutuelna 90ih kada su sankcije ne samo devsatrile ekonomiju i izbrisale elitne poslove, ali je i zbog nestanka ogromnog SFRJ državo -privrednog aparata i dovela do ogromne frustraciju ambicija ogromnog broja fakultetski obrazovanih iz doba komunizma. Tadašnja vlast je to rešila “čistkama” gubitnika “Osme sednice”, dok su se sposobniji među njima snašli stvaranjem “trećeg sektora” (civilnoig društva) u Srbiji. Međutim iako je pad MIloševića 2000. otvorio dosta mesta manjim čistakama SPS/JUL kadrova, poilika narednih godina je de fakto smanjila broj elitnih pozicija (kroz privatizacije, zatvaranje muzeija, smanjenje drđavnog aparata) stvarajući dodatni pritisak i održavajuži večni san o lustraciji živim. Vlast od 2012. do sada je nastavila istim putem i naravno, sada nedostatak elitnih pozicija postaje ogroman problem, iako je razvoj par elitnih grana (IT) kao i veće ulaganje u kulturu donekle uspelo da apsorbuje mlade i ambiciozne, ali svakako nedovoljno.

Kako dalje?

Jedna opcija je da država nekako uspe da proširi broj elitnih pozicija kroz otvaranje novih radnih mesta ili olakšavanja nalaženja istih u inostranstvu. To bi moglo da finkcioniše otvaranjem novih administrativnih pozicija, stvaranj novih GONGO i aposrbovanjem starih organizacija civilnog drutva (već ugroženih ukrupnjavanjem u tom sektoru na globalnom nivou) u državni sistem. Nije nemoguće zamusliti otvaranje institucija poput Kancelarije za Open Balkan ili većeg broja domaćih think tankova za pročavanje naših odnosa sa nesvrstanima da pokupi malde amabicizone kadrove.

Jedna stvar doduše koja bi morala da bude osigurana je to da poslove mogu da dobiju i oni van trenutnih struktura, idealno najsposobniji među njima. Za to bi bilo neophodno, za našu anarhično-individualističku elitu večno nedostižno, slaganje oko minimuma protokola u odnosima među ljudima kako bi se gradilo poverenje i obezbedio minumum funkcionalnosti.

Međutim, na duge staze, diskutabilno je kako je moguće toliko širiti sistem, pogotovo uzevši u obzir da je dosta elitnih pozicija, kao što Kjejune primećuje, ne samo upitnog kvaliteta za društvo već i prilično skupo, pogotovo za zemlju poput Srbije. Stoga neke peridične lustracije nam ne ginu, i snovi o istima, dok god se tržište za elitne pozicije ne dovede u red, najverovanije dugo očeivanim i od mnogih trenutno priželjkivanim, uspostavljanjem sistema koji bi kvalitetnije od univerzitetskog obrazovanja “filtrirao” elite i postavljao očekivanja onih koji kroz njega prolaze.

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.