Jedan od najupečatljivijih događaja kojima sam prisustvovao je bilo uklanjanje
nadgrobnog spomenika.
Spomenik, koje je za mene od detinjstva bio čvrsti simbol podele između živih i
mrtvih je par grobara bez po muke rastavilo za oko minut, tokom kojih sam ja bio
prinuđen da shvatim da granica između mene koji stojim i onih ispod nije čvrsta,
čista i neporozna kao tamni granit, već da je prljava, haotična, i prilično porozna
poput zemlje koja se najednom pojavila ispred mene.
Osećaju nelagode je doprinelo to što mi je par dana ranije, iznenadno i u relativno
mladim godinama, preminula majka, i što je taj nadgrobni spomenik bio onaj ispod
koga ću se i ja, u nekom trenutku, naći.
Ta duboka, snažna nelagoda koju sam tada osetio, i sa kojom se svi u nekom
trenutku suočimo, je osećaj koji su razne zajednice različito kanalisale teološkim,
filozofskim i estetskim oruđima, koja su posle postala ono po čemu su se one
razlikovale jedne od drugih.
Retke činjenice koje znamo o stanovnicima raznih praistorijskih društava su često
vezane za smrt – kako i zbog čega su umirali, kako su polagali svoje mrtve i šta su
njima ostavljali.
Kroz te podatke se može utvrditi da li su neke dve kulture (o kojima često ne znamo skoro ništa) povezane i gde su sve živeli.
Kontakti između raznih civilizacija često svedoče o međusobnom šoku koji je
proizašao iz raznih pristupa smrti. Konkistadori su bili zabezeknuti kada su u
Tenočtitlanu prisustvovali astečkim ritualima žrtvovanja i jedenja ljudi, dok su
Britanaci uložili dosta napora da iskorene sati, samospaljivanje udovica na Indijskom
potkontinentu. Ovih dana, turisti se čude baroknim katakombama po Italiji u kojima
su ljudski skeleti minuciozno aranžirani u razne predstave, dok mnogi i na našim
prostorima izbegavaju da idu na izvajvljvanja saučešća i sahrane sa otvorenim
kovčegom, iako su one bile standardna praksa do pre par decenija.
Razlike u odnosu prema smrti se oduvek koriste da bi se neke kulture prozvale
varvarskim. Česta je praksa da se neke zemlje otpisuju kao mesta na kojima je
„ljudski život jeftin“ dok se geopolitički suparnici često ocrnjuju da „ne vrednuju
ljudske živote“.
Tu dugu tradiciju je [u aprilu 2022 – prim.aut.] nastavila kontroverzna izjava Florens Gaub, zamenice direktora Instituta za sigurnosne sudije Evropske Unije.

U gostovanju upopularnoj emisiji na nemačkom nacionalnoj televiziji, ZDF, Gaub je prvo rekla da Rusi „ iako izgledaju kao Evropljani,… nisu Evropljani u kulturnom smislu“ jer „razmišljaju drugačije o nasilju i smrti“. Po njenom mišljenju, oni nemaju „liberalni,post-moderni pogled na život, gde svaka osoba može da bira“. Umesto toga, kod Rusa, „život se jednostavno može rano završiti smrću“, što Gaub povezuje sa relativno kratkim životnim vekom u Rusiji (66 godina za muškarce, 76 za žene,
spram EU proseka od 77.5 odnosno 83 godine) stoga tamo „drugačije gledaju na
smrt i misle da ljudi jednostavno umiru“.
Ova izjava je odmah naišla na široku osudu zbog kulturnog šovinizma i čak rasizma.
Gaub nije pomogla ni činjenice da je Jozef Gebels u svom eseju „Takozvana ruska
duša“ iz 1942, malo pre početka bite za Staljingad, izneo slična razmišljanja o
Rusima. Pored nazivanja Rusa (i drugih sovjetskih naroda) bestijalnim masama i
primitivnom rasom, Gebels smatra da oni nemaju „slobodnu ličnu volju“ i da njihove „bezvoljne i beznadežne mase moraju samo da se povinuju fatalizmu koji leži u
njihovoj rasnoj duši i da se predaju svojoj sudbini“.
Međutim, od ovih lakih paralela sa raznim rasistima i propagandistima kroz istoriju,
dosta je zanimljivije razmišljati o tome šta je Gaub podrazumevala pod
oslobađajućim, individualističkim „liberalnim, post-modernim pogledom na život“, jer
bili Rusi ili ne, istina je da svi mi ipak u nekom trenutku „jednostavno umremo“.
Ako su nas protekle godine pandemije naučile ičemu, to je da je svet i dalje mesto
gde nove bolesti mogu da oteraju milione u smrt uprkos namerama da se iskoriste
svi napreci u tehnologiji, medicini i društvenoj organizaciji, kao i dosta striktne
političke mere. Međutim, iako je većina zemalja manje-više odlučila da se pomiri sa
smrtima koje donosi COVID-19, zanimljivo je da je „liberalni, post-moderni“ pogled
na život, odnosno smrt, izgleda opstao među elitama na Zapadu, iako su zemlje
poput Kine te koje se i dalje trude [Kina je od pisanja ovoga teksta odustala od svojih metoda zuzbijanja padnemije – prim. aut.] da na svaki način izbegnu masovne zaraze,odnosno smrt.
Promene u društvima koje je pandemija izazvala ili, preciznije rečeno – ubrzala – od
sve veće prisutnosti razmatranja o zdravlju kao političkoj kategoriji i prelasku
političke moći od političara na „eksperte“ – koji nas teraju da se sučimo sa ulogom koju smrt, odnosno njeno izbegavanje, imaju u našim društvima.
Razmišljanja o ovim pitanjima su toliko intenzivna i popularna, da ne samo da je
Srbija odlučila da pošalje Konstraktin „In Corpore Sano“ na nama vrlo dragu
Evroviziju kako bi diskutovala o tamnoj strani ulozi zdravlja u savremenom društvu,
već i da je popularizovala starije analize savremenog odnosa prema smrti koje su
pisane u manje ekstremnim uslovima.

Smrt “kod” Ivana Iliča i Kristofera Laša

Jednu od takvih polemika je 1975. napisao katolički sveštenik i mislilac poreklom sa
Brača, koji, dosta poetično, skoro da deli ime sa jednim od najpoznatijih bolesnika u
svetskoj književnosti. Ivan Ilič (Illich) je zahvaljujući svom kosmopolitskom životu bio u prilici da iskusi razne kulture tokom svoga života, te je dok je bio na službi u
Meksiku napisao „Medicinsku nemezis“ (Medical nemesis) izrazito detaljnu kritiku
„medikalizacije“ svakodnevnog života i društva na Zapadu. U svojoj analizi, Ilič
ukazuje na razne načine na koji medicinske institucije stvaraju bolesnije društvo – od
kulture koja je i tada bila sve opsednutija kontrolom zdravlja do jatrogenih bolesti,
odnosno obolenja koja se javljaju zbog (savesne) medicinske nege. On smatra da se
od sredine dvadesetog veka, zbog velikih kulturnih promena „društvo pretvorilo u
kliniku i svi građani su pacijenti“.
Bivši da „dominantna predstava smrti određuje osnovno shvatanje zdravlja u svakom društvu“, on posebnu pažnju posvećuje evoluciji predstave smrti u Zapadnoj kulturi.
Počevši sa raznobojnih predstava „kola mrtvih“ i srednjevekovnog shvatanja smrti
kao nečega što je u velikoj meri deo života i može nastupiti bilo kada, Zapad je kroz
tehnološke, političke i ekonomske promene došao do savremenog ideala „prirodne
smrt“, odnosno umiranja koje, nastupa u poodmaklom dobu, u sivim prostorijama
bolnica uz brižljivu profesionalnu pomoć, koja je do tada iscrpla sve načine da
predupredi kraj života.
Ilič smatra da je trenutni odnos prema smrti kao prema nečemu što je moguće
odgoditi pravom medicinskom intervencijom, vrlo poguban za društva i individue jer
ne samo da ojačava medicinske institucije i još više ih uvodi u svakodnevni život, već
i ceo život pojedinca podređuje borbi protiv smrti. Naspram ovog ideala, Ilič smatra
da je grčevita za koju godinu više ne samo uzaludna – jer dosta savremenih medicinskih praksi po njegovom mišljenju mogu da skrate život – već i da nam
uskraćuje da živimo život podređen nekim bezvremenijim idealima, što svakako nije
iznenađujuće pogled za jedno svešteno lice.
Sličnu, sekularnu ocenu „postmodernog odnosa prema smrti“ daje i Kristofer Laš u
svom remek-delu „Narcistička kultura“ iz 1979.
„Na neki način najkarakterističniji izraz vremena je kampanja protiv starosti koja
posebno uliva strah savremenom čoveku. Kako se proporcija starih ljudi u populaciji,
problem starosti privlači uznemirenu pažnju lekara, demografa, psihijatara,
medicinskih istraživača, sociologa, društvenih reformatora, kreatora politika, i
futurologa. Sve veći broj nauka i pseudonauka posebno se bave starenjem i smrću:
gerijatrija, gerontologija, tanatologija, krionika, „imortalizam“. Mnogi drugi, posebno
genetika, genetski inženjering i medicina, uključili su se u borbu za tupljenje ili
vađenje zuba vremena – borbe koja je bliska srcu jedne umiruće kulture.“
Laš, kao i Ilič kritikuje sve savremenu opsesiju sa produžavanjem života i mladosti –
koje on vidi ne samo kao pseudonaučne i često potrošačke već i kao simptomatične
za kulturu u periodu stagnacije.
Ovakva opsesija borbom protiv starosti i smrti „ne nastaje kao prirodan odgovor na
napretke u medicini koji su produžili životni vek, već je posledica promene društvenih odnosa i društvenih stavova, koji su doveli do toga da ljudi gube interesovanje za mlade i potomstvo, da se očajnički drže svoje mladosti, da traže sve moguće načine da produže sopstvene živote, i da potpuno nevoljno ustupaju mesto novim generacijama.“
On smatra da je upravo ta sumnjičavost prema budućnosti, kao i tanjenje veza sa
prošlošću i tradicijom, i uzrok nacističke kulture koja prožima Zapad.
„Očigledno je da su se ljudi oduvek plašili smrti i čeznuli za večnim životom. Pa ipak,
strah od smrti dobija novi intenzitet u društvu koje je sebe lišilo religije i pokazuje
malo interesovanja za buduće generacije.“
Laš je svoj fatalistički odnos prema smrti potvrdio i na sopstvenom primeru. Kada je
bolovao od kancera, on je navodno odbio predloge raznih tretmana koji bi mu
prolongirali život rečima: „Prezirem kukavičko držanje za život, čisto životarenje, koje je izgleda tako duboko ukorenjeno u američku narav.“
Laš je preminuo 1994. godine, u relativno mladom dobu od šezdeset jedne godine,
te nažalost nije mogao da se uveri u tačnost svojih prognoza, odnosno da će se
opsesije smrću i mladošću, samo pojačavati kako su Zapadno društvo ide sve dalje
od čire istorijske svesti i kao ga budu zahvatale sve veće privredne i političke krize –
od svetskog ekonomskog kraha 2008, preko pandemije do sadašnjeg rata.
Malo više od četiri decenije od prvog izdanja „Narcističke kulture“ transhumanizam,
odnosna vera da ljudi mogu da prevaziđu svoja ograničenja pa is smrt kroz
tehnologiju, je sve popularniji.
Knjige poput „Homo Deus“ Juvala Noe Hararija (pseudo-naučno) predviđaju da će
čovečanstvo kroz korišćenje veštačke inteligencije i sve veću povezanost sa
tehnologijom uspeti da postane poput bogova. Čak i bez toliko ekstremnih obećanja,
neprekidno smo bombardovani reklamama za najrazličitije usluge i proizvode koje bi
trebalo da nam pomognu da ostanemo mladi i živi: od sve raznovrsnijih estetskih
zahvata do raznih uređaja za praćenje naših životnih funkcija.
Sa druge strane, kao što je Laš naznačio u „Narcističkoj kulturi“ , uporedo sa
ovakvim individualnim optimizmom , često u istim krugovima, sve su popularnije
katastrofične vizije budućnosti, bilo kroz klimatske promene i uništavanje prirode, bilo kroz nuklearne ratove i revolucije. Ako se tim katastrofalnim vizijama doda i činjenica da su u mnogim razvijenim društvima raste popularnost anti-natalističkih ideja (da je imati decu loše ili za sebe ili za druge), Lašova predstava narcističke individue, potpuno odvojene od svojih predaka i potomaka, te potpuno same i preplašene pred sopstvenim prirodnim nestankom deluje sve realnije.

Kult mladih

Velika ironija na koju Laš upozorava je ta da najveću cenu u kulturama opsednutim
mladošću i besmrtnošću plaćaju upravo mladi.
„Kult mladosti“ ne znači da su mladi povlašćeni, već da se na njima parazitira. Starije
generacije ne samo da su usmerene da se samo bave sobom, već su i
onemogućene da doprinesu mlađima jer se njihovi uvidi smatraju bezvrednim u
večno promenljivom društvu. Umesto da imaju diferencirane uloge, mlađe generacije trpe konkurenciju od starijih koji su izgubili prostor za napredovanje na društvenoj lestvici, ta se upinju da održe relevantnost i prodiru u oblasti koje su ranije bile isključivo prostor za mlade.
Ovaj fenomen se najviše može uočiti u nostalgičnoj, infantilizirajućoj kulturi u kojoj su kulturni proizvodi koji su pravljeni za decu i adolescente – stripovi, Star Wars filmovi, Hari Poter knjige, čak i igračke – sve više popularni među ljudima u tridesetim i četrdesetim.

Madona i Stounsi u vrlo poznim godinama se i dalje trude da
predstavljaju mladalački bunt, i kao što je primetio Mark Fišer, celom popularnom
kulturom vlada anahroni, melanholični duh, koji jedinu budućnost može da vidi u
pastišu prošlih trendova i zastarelih vizija budućnosti. Dok Fišer krivi neoliberalni
kapitalizam za ovakvu kulturnu stagnaciju, Lašova dijagnoza narcizma, odnosno
težnje za „bezvremenošću“ koju on implicira deluje kao direktniji uzrok.
Ovakva zombi kultura koja odbija da se pomiri sa smrću, nije mladima uskratila
samo stvarnu kulturnu slobodu, već im odmaže i na opipljivijem nivou. Svake godine
izlaze studije koje pokazuju da su mladi na Zapadu sve siromašniji, u sve gorem
društveno-imovinskom položaju, ali i sve nezdraviji, što fizički, što mentalno u
poređenju sa ranijim generacijama. U feburaru 2022. Fajnenšl Tajms je ukazao da
će mladi u Britaniji biti u sve gorem položaju zbog promena u poreskom sistemu ali i
strukturnim problemima u ekonomiji, dok Njujork Tajms upozorava da je duševno
zdravlje američkih adolescenata krenulo da bude sve gore od 2009, te da se SAD
nalazi pred krizom. Ovakva tamna slika „post-modernog liberalnog odnosa prema
smrti“ se na intuitivnom nivou „rimuje“ sa sve popularnijim apsurdnim teorijama
zavere koje zamišljaju da svet iz senke vode ostareli moćnici koji se održavaju u
životu tako što konzumiraju adrenohrom (ili neku drugu opskurnu supstancu) iz
najmlađih.

I šta ćemo sad?
Od Sizifa pa na ovamo, mitologije i religije su prepune upozorenja za ljude koji žele
da pobegnu od smrti i podsećaju nas da je jedini pravi put u životu taj u kome se
smrt i starenje prihvate. Najčešće, uz puno komplikovanih metafizičkih konstrukcija,
one savetuju da se sopstveni, ograničeni, život gleda kao deo nečeg većeg, bilo
većini neshvatljivog velikog plana, bilo dosta razumljivijeg lanca predaka i potomaka,
koji se večno brinu jedni o drugima.
Uz sve društvene promene, u Srbiji, čak i u Beogradu, preminuli preci su i dalje
posećivani i voljeni. Nosimo im kafu, hranu i cigarete, peremo im grobove, pričamo
sa njima na pobusani ponedeljak, zadušnice i njihove godišnjice. U svakodnevnom životu, stariji su uglavnom i dalje zbrinuti kao deo porodice. Iako nas ni ovo ne
spasava od međugeneracijskih prepirki – ko bi kome da „sakrije“ ličnu kartu tokom
izbore i ko se za koga više „žrtvuje“ – možda i naš odnos prema starenju i smrti ima i
nekih dobrih strana, iako nije niti post-moderan niti liberalan.

Pisano u maju 2022. za OKO.RTS.rs